Повратак кући из Немачке преко Конзулата (у Штутгарту) је био више него потресан. Конзулат подиже цену карата сваке недеље, почетна цена је била 120 евра, да би после само две недеље достигла 150 евра.

Када се пријавите за повратак кући чека се и по 4 недеље а Мађарска царина то користи да наплаћује казне за прекорачене дане, нама додуше нису наплатили сем неких формалности око папира..

Аутобуси који су дошли по нас требали су да возе до Београда, међутим ниста по обичају није испосштовано па су нас шофери истоварили у слободној зони на „Рошке“ граничном прелазу на Хоргошу где смо на некој пољани, на сунцу без имало хлада, чекали да пређемо нашу границу, од пола осам до 15:00 сати, а возачи су се вратили назад у Немачку.

Некима је позлило, ја сам само изгорела од сунца. Били смо као овце на пашњаку да би после пржења на сунцу, ударила киша. Као одговор за ово силно чекање испред нашег прелаза, добили смо од царине да само једна докторица ради у санитарној инспекцији на све нас који прелазимо границу, а само је у мојој групи било 90 људи а где су сви остали који прелазе. Гужве су велике…

Занимљиво је што се нико није побунио, сви су ћутали и патили, народ је научио да трпи, сломљеног карактера, духа, поноса.

Тек сада сам се уверила да људима из Србије свако може да ради шта хоће, све се ћутке подноси, помирени са тешком судбином. Волим Србију и жао ми је што нам нема спаса, једино нам Бог може помоћи…

Маја Грујић, 16.06.2020 виа Фејсбук.
Фото: Маја Грујић

припремио С.М.
Објављено 17.05.2020

Одштампај