Драги мој куме, надам се да си тренутно окупан и обасјан Божанском светлошћу. Надам се да ти душа не лута и да полако налази свој мир. Надам се да ће се твоја блага душа сећати овоземљског живота као једне нужне али и вредне степенице ка вечности.

Ту стазу ка вечности обогатио си добротом, поштењем и љубављу. Добротом којом си зрачио и трудио се да је пренесеш на друге својим делима и трудом. Поштење си наследио од оца Видоја и мајке Слободанке, љубоморно чувао и сачувао и сада преносиш својим синовима Константину и Петру. Љубав си делио. Несебично, на сваком кораку, свима и увек.

На тим темељима изградио си свој храм. Храм култоролошких вредности Јевтића са Мачковог камена. Тај Храм је угостио многе. Од случајних пролазника на улици, сиромашних, учених, клонулих, надахнутих, тужних, раздраганих, богатих, познатих, неприметних, славних и оних скромних, по многим местима широм наше отаџбине.
А наша отаџбина, куме мој, није била само ова географска Србија данас, већ је то била и Босна и Херцеговина и Црна Гора, и Македонија и Славонија и Далмација и Лика и Албанија и Бугарска и Грчка. Свуда где се глагоља србски језик.

Срели смо се у узбурканој ковачници стасавања – у студенстком протесту 1996. Од када смо се упознали па до злокобног 23. марта био си чврст у вери, челичан у ставовима, јасан у мислима, надахнут у казивању. Истинит, честит и правдољубив. Благ и брижан према свакоме, осетљив на силу и неправду. Па, има ли, мој куме, погубније комбинације за такву душу, какву си је ти имао?

Кажу људи: „Бог на небу, а кум на земљи“.
Ја од сада имам и кума на небу.
На земљи ћемо бити ја и твоји синови, моји кумићи, два сокола млада, две твоје узданице. Ми ћемо од сада табанати даље и твојим стазама.

А твоје стазе су многобројне и делују недостижне, али хвала Богу ти имаш велики број пријатеља и побратима, па ће свако ићи неком твојом стазом. Видећемо ко ће радити на преводу и дигитализацији Номоканона Светог Саве, откривању и ширењу истине о правој историји Срба, помагати братство у Хиландару и другим манастирима, радити на развоју србске филозофије, указивати на духовне вредности, повезивати добре људе, помагати онима које мало ко примећује, организовати такмичења у информатици, спајати нове технологије и хришћанске вредности, баштинити Чичу и Равну Гору, промишљати о постојању… Видећемо ко ће волети, бринути и говорити као ти.

Да ли смо неутешни? Јесмо. Не знамо шта нас је снашло.
Чудно је ово осећање када те не можемо више дотаћи прстима. Као што би ти вероватно рекао – треба да изгубимо једно чуло, чуло додира, да би изоштрили она друга чула, она унутрашња, духовна и сакрална – да би досегли твоју бесмртну душу. На неки начин опет си вођа, опет си корак испред нас у овој сулудој игрици којој не знамо ни крај, ни почетак.

Колико је Србија овде на Земљи омеђена једним парчетом земље, тако је ваљда омеђена горе и једним парчетом неба. Ми ћемо чувати овај грумен земље, а ти са Светим Савом, краљем Милутином, Војводом Мишићем, Михајлом Пупином и Теслом, чувај то парче српског неба.

И сећај се. Сећај се студентских дана. Сећаје се када смо после бомбардовања ковали планове за монархију, сећај се рецитовања, певања, смејања. Сећај се када си венчао Драгану и мене. Сећај се твојих речи: „Да човек није ни бели медвед, ни слепи миш…“ сећај се када смо носили прве ствари у наш нови стан, сећај се када си нам крстио синове, сећај се када смо ходочастили у Хиландар. Сећај се када си био у срцу стварања некомунистичке Србије. Сећај се када смо јели Бошков пасуљ на Равној Гори, када смо терали Девића да пева, када смо ишли на Торник на скијање, када смо правили маскенбале, правили разна удружења, када смо Алексу зезали за Женеву, када си спасио Мићка да му не изгори кухиња, па сам ти после превијао руку од опекотина. Сећај се кума Малише и Косјерића, Цикота, Сече Реке. Сећај се Саве и ваших философија, сећај се Гандре и винчанског писма. Сећај се ћевапа из ЛМ-а. Сећај се комплет лепиње на Златибору, вина из Велике Хоче, погледа на Газиместану, гудура у Албанији. Сећај се Богородице Љевишке, Никоља, Ужица, Чачка, Љубовије, Никинаца, Илиџе, Сарајева, Мачковог камена, Мојковца… Сећај се наших слава, рођендана, промоција.

Јер како си сам говорио: „У сећању на оно што смо били, а што нам бране да будемо је наша снага. Не смемо посустати.“

Твој Храм си преселио у Храм небески. Тамо ће много боље пристајати.

Данас се ти и ја поздрављамо. Поздрављам те мноштвом фотографија, које ће остати да сведоче. Поздрављам те уздигнуте главе, јер таквог кума мало је ко имао.

Ми нисмо имали тајни између нас. Наше кумство је било више од тога. Ми смо се волели. Искрено и дубоко. Људски и хришћански. Светосавски. Били смо један другом и узданица и снага. Сцила и Харибда. Људски максимум.

И ти и ја знамо да је сваки крај нови почетак и да је питање да ли одласком негде заиста и одлазимо, или само мењамо угао нашег гледања на ствари. Ни за тебе ни за мене више ништа није исто.  Ти се ниси бојао смрти. Причали смо да тада мењамо своје стање, своје постојање, своје облике. Ти и ја верујемо у то.

Хвала ти! Хвала ти, драги мој куме, на свему!
Нека ти Господ Бог подари рајска насеља.
Збогом.

Миодраг Гавриловић, виа Фејсбук профил
Илустрације Миодраг Гавриловић
27.03.2020