Ради истине, ради правде, ради потребе да се заустави черупање сваког српског придева желим да помогнем свом роду и свом потомству. Сматрам да нас скоро цео век унижавају, вређају, краду и буквално убијају. Ко год устане на Србе, сматра се да је већ 50% успео самим тим што напада српство.  Ја сам Србин и мој отац и мој деда и тако у назад у недоглед. Моји синови су Срби и желим да са поносом и достојанством причају о својим прецима. Желим да воле свој род и да поштују све друге.  Данас је велики удар на идентитет српства од режима у Црној Гори.  Узрока је много, тема је превише, али ћу извући оно што сматрам најбитнијим:

УЈЕДИЊЕЊЕ СВИХ СРПСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ ОБЛАСТИ У СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

1. Након завршеног Великог рата, одржане су 4 конференције свих српских православних области на челу са њиховим представницима: митрополитима и епископима.

2. На првој конференцији 31.12.1918. у Сремским Карловцима изражена је жеља за уједињењем српских православних области.

3. На другој конференцији 24.-28. маја 1919. у Београду под председавањем баш митрополита црногорско-приморског, Митрофана Бана, донета је одлука о „духовном, моралном и административном јединству свих српских православних области“. Тада је формиран и привремени одбор од 5 чланова (Средишњи Архијерејски Сабор, чији је председник био управо митрополит Црне Горе – слика у прилогу) као извршни одбор архијерејске конференције за вршење послова уједињења.

4. На трећој конференцији од 3. до 15. децембра 1919. године у Сремским Карловцима донет је нацрт Закона о проглашењу и успостави старе Српске патријаршије, по коме ће највиша управна и судска црквена власт бити у рукама патријарха и Светог архијерејског Синода, док ће највишу законодавну власт имати Сабор архијереја (та подела црквене власти остала је и до данас).

5. На тадашњој територији Краљевине, Срба, Хрвата и Словенаца постојале су епархије које су биле под црквеном јурисдикцијом Васељенске патријаршије у Цариграду. Васељенска патријаршија је подржала стварање СПЦ. Преговарало се о начину преласка јурисдикције тих епархија под јурисдикцију СПЦ и висини надокнаде. Преговори са Цариградском патријаршијом трајали су више од шест месеци. Окончани су тек када је плаћено 1,5 милион франака накнаде (слика у прилогу). Након тога је Цариградска патријаршија 19. марта 1920. признала и благословила уједињење.

6. Тек након три месеца пошто је Васељенска патријаршија дала благослов да се све епархије које су се после проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца нашле у новој држави, ослободе њене дотадашње јурисдикције и присаједине у „Свету Аутокефалну Уједињену православну Српску Цркву“ (касније ће дати и Томос о ослобађању јурисдикције и Канонско писмо о уздизању у степен патријаршије), значи тек тад престолонаследник Александар је у име краља Петра I признао (17. јуна 1920.) црквено уједињење (слика у прилогу).

Дакле, не пре и није самовољно донео указ већ је дозволио/признао/прогласио уједињење у СПЦ тек након донете одлуке у оквиру православне цркве.

7. Четврта конференција српских архијереја, која се прогласила Сабором, одржана је у Београду 9. септембра 1920, да би три дана касније сви чланови тога Сабора отпутовали у Сремске Карловце и на Дан Сабора Срба светитеља, у недељу 12. септембра 1920, на свечан начин прогласили уједињење Српске православне цркве и њено уздизање у степен патријаршије, укинуте 154 године раније.

Дакле:
1) прича о отимању манастира и цркава је чиста ЛАЖ,
2) православне епархијске области су својом слободном и јасном вољом све до једне гласале и донеле одлуке на својим Синодима о уједињењу.
3) чак је на саборној конференцији под председавањем митрополита поморско-црногорске митрополије са Цетиња донета одлука о уједињењу.
4) Да буде јасно – нико није био ни против, ни уздржан. Сви су желели, донели олуку и гласали за уједињење у СПЦ. Тако је гласала и црногорска митрополоја (факсимил одлуке у прилогу).
5) Престолонаследник је у име свог оца, Краља Петра I издао указ о признавању одлуке Архијерејске конференције о уједињењу у СПЦ. То је морало да се по тадашњим законима уради на такав начин.
6) Васељенска патријаршија је одобрила и благословила уједињење у СПЦ.
7) Ово је чисто правно питање, и то унутрашње питање православних епархија, чисто као суза.
7) Све приче милогораца, потписника апела 88 и свих непријатеља српства су чисто зло и лаж коју користе да нас вређају, унижавају и приказују као окупаторе и ратне злочинце. То је мантра по чијем утабаном такту играју наши „искрени непријатељи“. Пробудимо се, они имају зле намере уперене против нашег рода.

Причајте о овоме свима. Кад год можете и где год можете. Свест и одлука да ћемо тиме сачувати наш идентитет зауставиће дробљење нашег рода и сигуран сам показати да смо способни да одбранимо право на постојање нашег идентитета.

аутор Миодраг Гавриловић виа Фејсбук

припремио
Срђан Марјановић
објављено 02.01.2019

Одштампај