Тешко да ме је неко могао убедити да ћу икада у животу осетити емпатију, поштовање, респект или било какву позитивну реакцију према Слободану Милошевићу. “Особито” након прогона и погрома Срба из Хрватске у ком се и Он бар мало питао или дистанцирао, сасвим свеједно. Време и догађаји, обезличени лидери, безидејна политика, размеђена држава недефинисаног статуса и територије су ме демантовали.
Народна мудрост : Може бити горе интензивно се потврђује.

Наравно ни у једном тренутку не помишљам да га аболирам од било чега. Он је пред Божјим у кога није веровао и пред историјским судом за који је био убеђен да ће успети да мери одлуке, околности, маневарски простор, војне и политичке ресурсе и државничку визију ако је уопште постојала или се све сводило ба прагматичко-политички егзистенционализам опстанка на власти. Оно што му се не може оспорити је господствено и достојанствено држање од првог до последњег тренутка његове личне драме. Држао се “јуначки” и у туђој несрећи као у игри престола. Његово аутистично столовање устоличило је све оно што би нам се некада привиђало или у сну не снило. Да не набрајам, списак је подугачак као и неизвесност препуна нових замки и изненађења.

Актуелни снимак из базе у Тузли колективно понижавајући, наново је отворио нека питања дубоко укопана у асиметричном карактеру колективитета.

– “Ни паклу цигарета му нису у џеп тутнули” рече сетно стари еспеесовац, припадник тврде антијуловске линије.
– “Јуловци су убице, државе и система.Дос је само опељешио вредности и сахранио покојника”, тврди овај до скоро успешни привредник.

-“Недај свога ни у гори вука”, давно је упозорио народ. Милошевићеве лисице са рукама на леђима код многих су изазвале мучнину.

Понижавајући немир у желудцу, осећај да смо колективно прогутали велику медвеђу балегу. Онај са гутањем жаба намирен је из истог “хуманитарног” фонда само што је супстанца била врела.  Тим лисицама, испоставиће се, везана је Србија. Нисам био склон да му верујем када је рекао “не гађају они Србију због Милошевића…”

“Шта данас раде док им се клањамо и радујемо”? Поново нас гађају. Још перфидније и суровије. Свели су нас на скупљање прилога за децу обилелу од канцера и слање смс порука протувама у ријалитијима.

Онима чији је отпор био немерљив, намењена је улога издајника, док издајници марширају као патриоте забринути за народ и државу или полу празан хангар у коме је остало мало нераскечмљене робе заостале из стечајне масе или лизинга. Но да се не понављам сви имају свој симбол вере. Различит у бојама и апоенима. Статусан, профитабилан или фанатичан адекватан моћи аплауза и дневнице. Овде не мислим само на власт. Већ и на репове опозиције. Само су етикете различите на сухомеснатих прерађевина из Латинске Америке.

Злочиначке лисице на леђима државника кога војнички нису поразили и о чију се политичку заоставштину и данас спотичу још једна је парадигма Србије у оковима! Једна људска драма човека огромне интелектуалне снаге, харизме, образовања са невероватним недостатком осећања за судбоносне одлуке, што је последица неколико заслепљујућих фаталности у његовом животу.

Фатална мајка! Одрастао је у сенци јаке мајке – револуционарних определења до искључивости одлучном да раскине са традиционалним поимањем живота. У том пакету догодио се и развод са дипломираним теологом Светозаром Милошевићем по сведочењу савременика веома коректним и честитим човеком, професором руског језика. Нажалост, суицидно је скончао живот као и његова бивша супруга.
Финална привлачност накалемљена на едиповштину – догађа му се још у гимназијским данима када се опсесивно веже за фаталну вршњакињу Миру Марковић.

Фатална доследност идеологији Јосипа Броза у самом почетку је поплочала стазу суноврата овом необичном човеку располућене унутрашње физиономије, неспремном да у драматичним тренуцима направи дисконтинуитет са прошлошћу да крене новом историјском путањом на којој је Србија имала велике шансе, а он као амерички пријатељ и могућност да уз одређене уступке сачува супстанцу спашавајући народ од просипања и моралног суноврата.

На ово се свакако надовезује фатална грчевитост оживљавања Јогославије или везивање за мртваца.
Фатални избор сарадника у политичком, војном и безбедоносном сектору по критеријуму подаништва, покварености и неспособности такође је допринео убрзању његовог последњег лета преко Тузле у Хаг.
Запалио је мирно цигарету, умио се као сваки господин пред пут. Колико је, на крају успео да се опере сазнаће неке друге генерације када се и ово царство суноврати. Наш образ су загаравили они без образа, али смо се ћутећи подметали да нас мажу.

Признајем Слобина судбина ме није додиривала до оних лисица. Њега су стезале кратко, нас још не попуштају. А када и попусте више неће имати на чему да се држе.