Општина Параћин којој је крајем прошле године додељено признање за управљање јавним финансијама, која по броју преноћишта представља поморавски туристички центар, која по инфраструкктурним пројетима ни мало не заостаје за много богатијим градовима у Србији, у којој пут до посла преко бироа није виц, која је и ако мања од на пример Јагодине, ипак пожељнија за страна улагања, општина у којој се у културна збивања улаже више него у примитивну саморекламу локалне самоуправе и да не набрајамо даље, таква општина и таква локална самоуправа, да би све то постигла, има своја правила.

Та правила су увек у складу са законом и она чине систем. Систем који пре свега мора да буде у служби грађана који су тренутној владајућој већини на локалу дали поверење да брине о квалитету живота и животном стандарду грађана Параћина.

У глобалу, живи се тешко. Као и свуда у Србији и много тога, највећи део, зависи од одлука које се доносе на нивоу републичке власти међутим онај мањи део, никако мање важан, у рукама је челних људи локалне самоуправе. Од њих зависи да ли ће нека старица, самохрана мајка, дете с посебним потребама или вишечлана породица добити оно што им по закону припада и оно за шта су већ намењена одређена средства. У земљи у којој ако знате некога из СНС-а можете све, врло често и оно што није у складу са законом, тешко је говорити о праву а још мање о правди.

И док локални лидери општина у окружењу Параћина уживају све привилегије републичке владајуће већине у Параћину је ствар другачија. Иако би га због своје способности, менаџерског духа и политичке доследности Снс врло радо примио у своје јато и тиме решио за њих нерешив проблем непостојања квалитетних кадрова који би могли да воде ову локалну самоуправу у случају да ова странка преузме власт, Саша Пауновић, председник општине Параћин изабрао је тежи пут али свакако праведнији, као и систем који за разлику од локалних система у окружењу гради већ годинама. У том систему ако свој посао не радите како треба, ако због ваших грешака трпе грађани, ако ваш јавашлук преносите на институције и ако те институције не раде свој посао мораћете да дате отказ. И ту нема компромиса. И пошто већ живимо у земљи у којој се БИА и председникови фикуси питају за све, логично је да се не треба клонити комуникације и са неформално главним актерима у доношењу свих одлука уколико је то у интересу грађана. Стога, статус на фејсбук профилу Саше Пауновића говори више од целог нашег данашњег текста:

„И опет ћу да их зовем, од шефа правне службе Центра па до премијера, док се проблем не реши. А ван сваке сумње, онај због чије евентуалне аљкавости или непрофесионалности лица у стању социјалне потребе остану без помоћи, био то шеф правне службе Центра или министар, тај не треба да ради свој посао.“

Било како било, јасно је да се фама која се подигла путем режимских медија и портала по овом питању стишава. Реч је о још једном неуспелом медијском спину, о још једној одбрањеној истини и што је најважније о још једној успешној борби за фунционисање институција. Победа, мала али важна. Као уводу у ону највећу која би грађанима Параћина ако ништа друго пружила бар још четири године живота у слободној зони у којој влада систем а не партијашење.

Одштампај