„Нема потребе да ме пребаците у други затвор. Мој живот већ опада. Предлажем да ме закуцате за крст и живог спалите. Моје тело које гори ће бити бакља која ће да осветли пут мојим људима до слободе“, рекао је Гаврило Принцип управнику затвора пре нешто више од сто година.

Да је то рекао данас, вероватно би био једнако близу истини с тим што се данас, у парламентарном демократском моделу, слобода нашег народа огледа у ослобођењу од ауторитарних локалних лидера, који скривени иза свог надобудног ега а уз помоћ страначке инфраструктуре (у политичком смислу) и криминалних кругова (у економском смислу) себе доводе на руководеће позиције у локалним срединама.

Дуг који морају да врате, а који се у већини случајева коси са интересима локалног становништва (грађана) разлог је због кога им након избора закон лежи у топузу а трагови смрде нечовештвом.

У редовном изборном циклусу, који се према Уставу Републике Србије има одржати сваке четврте године, на површину испливава заборавност народа, најблаже речено или, у горем случају, свесно подређивање основних људских права, међу којима је право на слободне изборе, великом интересу оних које бирамо и које тај интерес спаја, са једне али и малом, готово занемарљивом, но ипак егзистенцијалном интересу бирача (читај: грађана). Таква политичка парадигма, каквој сведочимо од увођења вишестараначја, представља канцер демократије какву познајемо и чијој што непосреднијој примени тежимо.

Значај одбране права на слободан избор, до кога се долази борбом против локалних моћника који деценијама уназад трују политичку сцену градова и општина Србије, огледа се у претећој метастази оваквог облика политичке хегемоније на више, али и ниже нивое и облике политичког организовања. Непосредан пример томе је студентско организовање које је прерасло у политичко деловање на факултетима, где у борби једни против других студентске организације маргинализују заједнички интерес и посвећују политичким и личним сукобима, који бележе одсуство морала, академског изражавања мисли и елементарне културе.

Управо локални лидери, те организације којима они руководе, на факултетима врбују и тренирају младе људе да што боље и јаче „уједају“ и понижавају, било на политичком, било на личном нивоу, сопствене колеге, са којима имају неупитан заједнички интерес. Цео процес се одвија под фирмом борбе за позиције у „студентском парламенту“, где касније седи будућност ауторитарних политичких организација локалног карактера која машта о оном „правом“ парламенту и попут спавача будно чека сигнал ауторитета да се активира и без скрупула утрчи у борбу за интерес других, а против сопственог интереса и права за која су генерације, поред зноја, и крв проливале. На нешто вишем нивоу, ситуација је идентична претходно датом опису, с том разликом, што се локални ауторитарци претварају у послушне псе шире, а самим тим и јаче, ауторитарније политичке организације, одавно одустале од сопствених програмских начела и стратешких опредељења. Управо то је и разлог за позив који верујемо да долази у минут до дванаест, да се у малим заједницама поставе нове политичке платформе за деловање до сада некомпромитованих, али образованих (било формално, било неформално) људи, те да се у фронту против ауторитета освоји слобода избора, култура политичког деловања и боља будућност политичког система у целини а спречи могућност да се бескрупулозни политички теријери устоличе и себи подреде све оне који су паметнији и моралнији од њих.

Ако мене питате, када је прави тренутак да овај фронт отворимо, рећи ћу вам да је он прошао пре тридесет година. Следећи прави тренутак је данас, а када се ствари поставе тако да неуспех није опција, онда је победа загарантована!

Одштампај