Есад паша Топтани, био је премијер Албаније у време Првог светског рата, када се српска војска повлачила преко албанских врлети према обали јер је мислила да је ту чека спас. Разбијена нападом са три фронта, изнурена борбама на Церу и Колубари, лоше опремљена, болесна и гладна, изабрала је пут преко албанских планина радије него да потпише капитулацију или буде уништена. Писала сам јуче о улози цара Николаја II Романова, који је уценио савезнике да би се покренули и послали лађе по живе лешеве који су месец дана, по зими, без заклона, очајавали у Драчу.

Да би уопште стигли до обале, имамо да захвалимо само Есад паши Топтанију који је издао проглас да српска војска може пролазити преко албанске територије и да се динар има сматрати као законско средство плаћања. Осим тога, сво следовање хране које је имао за своју војску дао је да се подели српској.
Најгоре је тек уследило. Једини пролаз до мора је у уском кланцу и са само једним мостом на Белом Дриму, врло видљивим немачким авионима који би збрисали сваког ко би покушао да га пређе. Везиров мост је могао бити мост великог страдања да је Есад паша попустио под притиском Немачке и дозволио прелет авионима и бомбардовање српске војске. Обећавали су му, претили, притискали свим средствима али се паша није поколебао.

Овај чин је сматран као чин издаје и убрзо после рата су га сменили а неколико година касније и убили у Паризу. У Албанији је синоним за издају. Сахрањен је на српском војничком гробљу у Паризу. У мору крстова има и један полумесец и ту почива Есад паша. Ђаци не уче о њему, нигде се не спомиње. Не знају Срби да их не би било, да се њихови дедови не би вратили из Албаније да није било паше.

У Београду постоји толико споменика мање заслужним људима а Есад паша нема споменик. Цар Николај га је добио тек пре неки дан. Али је масон Мештровић, уз помоћ Велике масонске ложе Француске, добио простор и средства да подигне Споменик захвалности Француској, за оно што је урадила, тек кад је била приморана. И све наплатила касније.

Есад паша је своју „издају“ платио животом. Требало би мало више да знамо о људима који су заслужни за наш физички опстанак.

ФП Жижа Радивојевић

Одштампај