Топли први јануарски дани 2018. године измамили су многобројне шетаче у парк поред Велике Мораве. Млађи су препричавали згоде из новогодишње ноћи, да ли је музика била на нивоу, ко је коме слао погледом скривене поруке и жеље, да ли се боја хаљине слагала са бојом ципела или зашто су Он и Она остали толико дуго сами у тоалету. Старији су критиковали телевизијски програм присећајући се како је некада био много занимљивији. Уз неизоставни подварак са сувим ребрима пензионери су у новогодишњој вечери одгледали почетак серије о стварању српске државе у средњем веку, па су се у шетњи поред реке надметали у познавању историје.

Сви су ипак ишчекивали Божић и Српску Нову годину. А да ли грађани Ћуприје заиста познају Ћуприју?

У школском програму из историје нема много детаља о историји локалног завичаја. Проучавају се Грци и Римљани, Колумбо  и први кораци на Месецу, али се заборавља на сопствено порекло. О Србима и Словенима ђаци у Србији уче из „немачких књига“. Свако ко покуша да се бави „забрањеном археологијом“ бива сатанизован у друштвеном окружењу.

Звала се Ћуприја некада Равно, па се на грбу налази година 1215. у знак сећања на први писани документ у коме се спомиње словенско име Равно. Додуше, на истом месту поред реке је претходно био римски каструм Хореум Марги који је настао у првим вековима после рођења богочовека Исуса Христа.

Заборављено је да се време на овим просторима мерило старим календаром по коме је 2018. година 7.527 година и да Србија слави 1525 година постојања, од првог српског краља Свевлада. Српско четворојеванђеље, најстарији српски рукопис, писано је у периоду од 6000. до 6038. године, односно по католичком календару папе Гргура 13, од 492. до 530. године после Исуса Христа. Свети Сава је у лето 6707. унео „Српски календар“ у Законоправило, у први устав Српске православне цркве, па је Српски календар постао званични календар српског народа и Српске православне цркве.

Не учи се данас у школама како је хришћанство преношено из Јерусалима ка Балканском и Апенинском полуострву. Да ли смо због превеликог утицаја Ватикана учили да су Словенили настанили Балкан неколико векова након појаве хришћанства или због нечег другог, тек по неко сада зна да су прве митрополије и епископије у овом делу данашње Србије настале у Костолцу и у Ћуприји у четвртом веку. Први митрополит из Костолца звао се Амант, који се помиње у вези са сабором у Сербици (Сердици) или данашњој Софији у 4. веку Христове ере. Епископ из Хореум Маргија звао се Зосим, такође учесник сабора у Сердици. У 6. веку обнављају се ова два града, након рушења од стране варвара (Авара и Хуна), када је опет у Костолцу постављен митрополит, а у Ћуприји епископ.

Забележено је да је Војни пут (Виа милитарис) ишао поред Дунава на исток,  до Виминацијума, одакле је скретао на југ кроз Magnu Moraviu – Велику Моравију и петога дана пешак је могао стићи у други по величини и значају град у тзв. Горњој Мезији – Хореум Марги или древни србски митски Тројан град, односно на локацију данашње Ћуприје.

Велики жупан Стефан Немања вештом дипломатијом и снагом оружја искористио је историјске и политичке прилике у свету, допустио је пролазак крсташке војске кроз своју земљу и проширио територије државе. Немању је пре свега занимала Моравска Србија и њене територије као незаобилазни геостратешки фактор, и настојао је да овлада и десном обалом Велике Мораве. Због ње је и изашао на мегдан византијском цару Исаку Анђелу, али је у бици на Морави био поражен и сам израњављен. Исак Анђел је упркос својој победи, ипак поклонио десну обалу Мораве пораженом Немањи. Сам Немања се после битке лечио у селу Лешју, поред извора чудотворне воде.

Почетак светске цивилизације се везује за шири регион данашње Србије. Отуда и упорно западњачко негирање да су Срби најстарији народ, односно тврдња да су се Срби на ове просторе доселили након пропасти Римског царства. Или је све ово само наметнута тема да се забораве данашње муке и створи привид небеског народа.

Трагови винчанске културе, као што се зна, пронађени су најпре код села Винче у близини Београда, затим код Шапца, као и у Харбову иза Ђердапа… У долини Велике Мораве откривен је читав низ великих винчанских насеља: Дреновац и Слатина код Параћина (на Коридору 10), Супска код Ћуприје, Белица код Јагодине, Селевац код Смедеревске Паланке, затим Дивостин код Крагујевца, Плочник код Прокупља, Градац код Лебана…

„Једна од највећих тековина стајства је појава прве писмености, али не у данашњем смислу те речи. Најпре су занатлије употребљавале разне шаре да би украсили или обележили своја оружја или алате. Поновљени избор шара и њихово обликовање доводе до понављања неких знакова која почињу да означавају нешто посебно. Можемо поуздано рећи да су подунавски Прасерби из времена стајства поставили чврсте темеље српској и европској писмености. Исто тако је неоспорно да је подунавска култура прекрила читаву Европу, Западну Азију и Северну Африку. Пред крај стајства јављају се нови чиниоци у подунавској култури који ће проузроковати велико ширење Подунаваца кроз Европу и Малу Азију“, тврди др Јован Деретић, у делу „Античка Србија“.

У литератури је забележено да је локалитет Стублине у селу Супска код Ћуприје био откривен још пре Другог светског рата од стране стручњака Нишког народног музеја, који је предузимао, за оно време, веома широке активности на евидентирању археолошких локалитета тадашње Моравске бановине. Откопани материјал са овог налазишта депонован је у нишком музеју, али је, нажалост, у великој мери уништен приликом савезничког бомбардовања Србије 1944. године. Већ тада су археолози из Ниша утврдили да материјал нађен на праисторијском локалитету Стублине код Супске припада винчанској групи. Августа 1959. године на овај локалитет долази група стручњака из Археолошког института у Београду, предвођени Драгом и Милутином Гарашанином, а у оквиру пројекта истраживања праисторије на тлу Поморавља, у сарадњи са Народним музејом из Београда.

Пажњу стручне јавности на локалитет Стублине у Супској поново је скренуо професор историје у ћупријској гимназији Игор Порфјанов, пореклом Рус, оснивач завичајног музеја у Ћуприји и његов први директор. Он је са овог, али и других локалитета прикупљао материјал и излагао га у музејске витрине.

Било како било, историју завичаја мало грађана Ћуприје познаје. Шетајући у парку поред Велике Мораве, у ишчекивању прославе Српске Нове године, понеко се запита зашто је све то тако, зашто се све своди на митове и легенде, зашто се не истражује и документује права историја, зашто се свесно прећуткује оно чиме би се многи хвалили.

Стари професор др Ђорђе Јанковић је о забрањеној историји Срба написао:

„Газдама не одговара да Срби имају самосвест да су своји на својему, одувек, да имају историјско право старо хиљадама година, да имају отаџбину, земљу отаца, а не домовину где случајно живе као Хрвати или Американци, или као нека британска, немачка или француска нација, образована, како кажу, у XVIII–XIX столећу.“

Извор: Душан Стаменковић 

Одштампај