1. Занима нас Ваш коментар на све учесталије замерке европских изасланика на нашу сарадњу са Русијом као и њихови све чешћи позиви Србији да је добродошла у НАТО ПАКТ, војни савез уз помоћ ког су нам западне земље привремено отетеле АП Косово и Метохију, савез који је у наредних хиљаду година затровао нашу околину и захваљујући коме све више људи у Србији умире од различитих видова канцера? Имамо ли Србија као држава и ми као народ снаге да се одупремо тој врсти притисака?

За сада наша држава одолева тим притисцима, што показује да имамо снагу. Шта ће будућност да донесе – не знам, али је изузетно лицемерно да званичници ЕУ, чије земље трпе економске последице због увођења санкција Русији, од нас, коме наводно увек желе ‚напредак и просперитет‘, траже да и ми угрожавамо своју економију увођењем санкција Русији. Америка тера ЕУ да уводи санкције Русији, на штету и Русије и ЕУ, па ваљда ЕУ жели да ‚подели муку‘ са нама. Као да немамо довољно наших мука. Ако на све то додамо позиве да се учланимо у НАТО, онда морамо да се запитамо – да ли су нам економске муке довољне, или желимо учлањењем у НАТО још и да ставимо мету на чело за исламске екстремисте који су жељни освете за злочине запада у њиховим земљама (с којим немамо никакве везе, али с којим се прећутно слажемо ако уђемо у НАТО) и да шаљемо наше војнике да убијају друге народе као што је НАТО убијао наш? Ја нисам за ратове, а ако евроатлантисти јесу, нека слободно ратују за НАТО што даље од Србије.

2. Према вашим сазнањима, односно према вашем мишљењу, да ли су, и ако сматрате да јесу, колико службе безбедности имале уплива у стварност коју сада живимо? (Односи се како на домаће, тако и на стране службе)

Нисам стручњак за безбедносне службе, али мислим да стране службе, пре свега америчке, врло активно делују у земљама које су у оквиру њихових интересних сфера. Они свргавају режиме, фабрикују отпор по потреби, обликују медијски простор и финансирају већи део невладиног сектора.

3. Убиство тадашњег премијера Зорана Ђинђица у многоме је уздрмало ионако већ нестабилну државу, да ли су убице премијера и убице Југославије радиле за исту фирму?

Код сваког убиста је битан мотив, а званични мотив који нам је систем презентовао нема везе с мозгом. Ђинђић је трагична фигура која је покушала да трансформише Србију у земљу са западним стандардом. Да би то учинио, слушао је савете са запада, постављао њихове људе на челне позиције, спроводио је њихове реформе. Међутим, бојим се да је касно схватио једну важну чињеницу. Запад жели да чинимо све супротно од онога што је запад чинио док се богатио. Да ли су они отварали своје границе за јефтин увоз? Ни случајно. Да ли су дозвољавали стране инвестиције? Жестоко су их ограничавали. Да ли су продавали фабрике и предузећа? Не, улагали су у њих. Кад је Ђинђић покушао да преокрене економску политику, а уз то и да што пре реши косовско питање, наишао је на прекор запада. Да није убијен, можда би завршио као Милошевић.

4. Из свега што је иза нас, коју лекцију Србија мора да науци пре него што утемељи сигуран и неповратан пут ка просперитету?

Ниједна страна сила нам не може ништа кад је већина сложна, а ако желимо бољу државу, морамо да престанемо да чекамо да нам ствари падају са неба или да критикујемо све живо у недоглед и да почнемо озбиљно да радимо на томе. Лако је кукати како ништа не ваља и никад неће бити боље, то може свака будала. Кад почнемо да решавамо све оно око себе што можемо одмах да решимо, биће нам сваког дана све боље и боље.

5. Коју поруку желите да упутите студентима и младима у Србији, ако пођемо од претпоставке да се ради о људима који ће се у догледној будућности довести у позицију доношења одлука и вођења државе?

Немојте бити сујетни, немојте да улазите у политику ако волите само себе. Молим вас. А ако желите стварно нешто да промените за своје друштво и своју државу, борите се свим срцем и немојте да изгубите наду, иако ће сви из ове прве групе људи неуморно да вас убеђују да не можете ништа да промените и да то нема никакву сврху. Код првог успеха ће вам исти ти људи рећи да су „одувек знали да ћете успети“. Говорим из искуства. Уосталом, никог од нас неће бити за стотинак година, а имамо само један живот да створимо наслеђе које ће да нас надживи. Ако то није довољан разлог за борбу за своје идеале, онда чему сврха свега?

Интервју припремио
Стефан-Вук Милановић
(Интервју дат за студентски часопис Правног факултета Унверзитета у Крагујевцу „Студентски Фронт“, јануара 2017 године)

Одштампај