Јагодина је градско насеље и седиште града Јагодине у Поморавском округу. Према попису из 2011. било је 37.282 становника (према попису из 1991. било је 37.560 становника).

Јагодина

За 6 векова град је имао три имена: Јагодна, Јагодина и Светозарево. Први писани споменик датира од 15. јула 1399. године. То је извештај кнегиње Милице и њених синова Стевана и Вука дубровачкој општини о неком Дубровчанину.

Године 1946. Јагодина добија име Светозарево по социјалисти Светозару Марковићу.

Романтичари, маштари, помињу крчмарицу Јагоду, са дворима и ханом на Црвеном брегу изнад гробља, у чијем је подножју расло село, названо по њој Јагодина. Крчмарица Јагода је, казују њени поштоваоци, по сунцу служила госте а под сјајем месеца, са 40 разбојника, нападала и пљачкала богате караване крај Цариградског друма. Трајало би то до у бескрај, да и легенда нема крај, па се вели да је у једној пљачки срела младића, пред чијом је лепотом задрхтала њена разбојничка рука. Изневерени пријатељи су је пустили да га поведе у своје дворе, али јој издају никада нису опростили. Једне ноћи нестао је у пламену Јагодин хан, над чијим се згариштем, у мрклим ноћима, годинама чуло њено језиво кикотање. Старији памте да је крај гробља постојао комад необрађеног земљишта, који се до скоро називао општинска утрина, а некад давно Јагодина ливада.

У време Турака, од сеоцета у подножју Црвеног брега (Руско гробље), израшће њихово насеље, које ће назвати Јагодина паланка, па отуда доцније и име Јагодина.

Легенда по којој су Јагодинци добили надимак ћурани је да је воз ударио ћурку у Јагодини, црева јој испала у Ћуприји, а џигерица у Параћину.

Географски положај

Јагодина се налази на реци Белици у средњем Поморављу, под којим, у ужем смислу, треба подразумевати Параћинско-јагодинску котлину, односно узан равничарски појас са обе стране тока Велике Мораве — од Сталаћке клисуре на југу до Багрданског теснаца на северу, на коме се развијају Параћин, Ћуприја и Јагодина као важнији регионални центри и седишта истоимених општина. Горњевеликоморавска котлина у којој је смештена Јагодина пружа се меридијански између Сталаћке и Багрданске клисуре. Дугачка је 45km, широка око 28km, дубока око 650m а површине је око 600km².

Јагодинско поље је део шире области са честим и снажним трусним ударима те се као део Поморавља, поред Подриња и Врањске котлине, убраја у најугроженије области. Према досадашњим појавама трусни удари стижу у Јагодинско поље из источне и западне зоне које корито Велике Мораве грубо одваја. Судећи по једном од најзначајнијих земљотреса велике јачине 1910. године, епицентар источне зоне лежи у Ресави.

Побрђе око града чине огранци околних масива као и терасе настале повлачењем Панонског језера, а усечене коритима приточних река. У рељефу овог краја, сем овог дела који би издвојили као средишњи и равничарски у средњем току Велике Мораве и доњих токова њених притока, можемо издвојити још две предеоне целине. То су источни планински предео који припада Карпатско–Балканским планинама и западни предео који припада Родопским планинама. Ову целину, западно од Велике Мораве, чине ниске планине Јухор (773m), Црни Врх (707m) и огранци Гледићких планина. Између њих је Левачки басен.

Јагодинска општина простире се на 470 km², обухвата 54 насеља и граничи се са седам општина. Северно се граничи са општином Свилајнац, североисточно општином Деспотовац, северозападно општином Баточина. На истоку и југоистоку граничи се са општинама Параћин и Ћуприја, на западу градском општином Пивара Града Крагујевца и југозападно општином Рековац. Јагодина лежи на 43° 59′ северне географске ширине и на 24° 14′ источне географске дужине, на просечној надморској висини од 116 метара а највиша кота је Ђурђево брдо на 213 метара.

Кроз Јагодину пролази електрифицирана железничка пруга дуплог колосека којом се средња Европа повезују са јужном Европом и Азијом, а тик поред ње је међународни ауто-пут Е-75.

Клима

Климатске одлике формирају географски положај и рељеф, па је за целу регионалну просторију пресудно што је високим планинама одвојена од изразитих утицаја из Средоземног мора а широко отворена према Панонској низији. Тиме се граде одлике умерено континенталне климе са хладним зимама и топлим летима, уз мања одступања, док се у пролеће снажније осећају топлија струјања са југа утичући на брже топљење снега, на пораст водостаја и бржи раст вегетације.

Средња годишња температура износи 11,2°C – 11,7 °C. Средње месечне температуре ваздуха се крећу од -0,8 °C у јануару до 22,2 °C у јулу. Такав распопред температуре је условљен продором хладних ваздушних маса са севера и топлих са југа. Средње месечне температуре премашују још у марту 10 °C и задржавају се изнад те вредности све до новембра. Тај дуги деветомесечни период пружа широке могућности за туристичка кретања ка околним излетиштима ради одмора, рекреације, лова и риболова.

Укупна годишња сума осунчавања износи 2.068 часова, од тога на период од марта до октобра отпада 1.759 часова или 85% од годишње суме, што ово подручје сврстава у област умерене облачности. У јануару је најмање учешће сунчаних часова (65), а највеће у јулу (306).

Падавине у просеку износе 619 mm годишње. Средње месечне суме су највеће у мају (83 mm), а најмање у фебруару (35 mm). Највише атмосферског талога добијају пролећни и летњи месеци са 344 mm или 56% од укупне годишње количине.

Релативна влажност ваздуха је највећа у зимским месецима када су температуре ниске, док је у току лета најнижа. Она се креће од 64% до 71%, док је средња вредност притиска водене паре 8,5 mm/Hg са амплитудама у јануару од 4 mm/Hg до јула од 13,8 mm/Hg

Ветрови се јављају као стални када и проузрокују локалне временске непогоде, или као повремени ако их стварају продори ваздуха из суседних области. Иначе, врло су значајан фактор јер утичу на климатске промене изазивајући разлике у температури, доносећи падавине или сушу. Међутим, како Јагодинско поље одликује период тишина са 60,4%, а период ветрова са 39,6%, они мало помажу у проветравању котлине од загађеног ваздуха и у растеривању магле, па и на манифестовању других појава.

Најучесталије дува северозападни ветар са особином да доноси главне количине падавина под утицајем ваздушних струја са Атлантског океана и Јадранског мора.

Други по учесталости је југоисточни ветар кошава који стиже преко долине Црнице и креће се низводно све до Багрданског теснаца. Долази са Карпатско-балканских планина услед разлика у ваздушном притиску које настају као резултат високог ваздушног притиска који се образује изнад континенталних области (Украјина) и Средоземља где влада низак ваздушни притисак. Током пролећа и лета дува као сув и доста топао ветар са којим ретко стижу падавине чак и у току зиме, мада доноси сув снег и гради високе сметове изазивајући повећан осећај хладноће.

Трећи по значају је хладни северац нарочито због утицаја на исушивање тла у периоду вегетације од јула до септембра. Знатно је ређи од октобра до јануара мада тада утиче на највеће температуре.

Јужни ветар, развигорац, дува током целе године. У рано пролеће може да се нагло јави и дуже да траје изазивајући поплаве. Са њим се мешају локална југозападна ваздушна струјања из Левачке котлине или из Варваринског поља, али их Ђурђево брдо омета у продору ка Јагодини.

Иначе, средња јачина ветрова износи око 2-6 бофора, што је равно кретању 2-5 m/s односно 7-18 km/h, док максимална јачина иде и до 6-9 бофора, доводећи до озбиљних штета. Јаки ветрови обично не трају дуго, са изузетком кошаве која током зиме и пролећа дува и до 15 дана са максималном снагом од 8 бофора, односно 55 km/h.

Олујни карактер, често праћен градом, има западни ветар са највећом честином у току лета.

Историја

Праисторија

Прве људске заједнице појавиле су се пре 35.000 година, у току старијег камено доба. У кречњачком делу, источно до Јагодине, иако је познато стотинак пећина, до сада нису пронађени трагови човековог боравка, а са западног дела потичу непроучене фосилне кости човекове лобање из Јошине пећине крај манастир Јошаница. Једино поуздано станиште откривено је под Јерининим брдом код Баточине, уз обод општине Јагодина, у коме су нађени један људски зуб, коштане и кремене алатке и кости давно изумрлих животиња. Из средњег каменог доба, од 8.000 до 6.000 година пре нове ере није познато ни једно насеље.

Из доба млађег каменог доба познато је стотинак села у околини Јагодине. Лежала су на осунчаним падинама, крај река и у заклонима од ветра. У њима се живело у полуземуницама, а касније у кућама. На више места нађена је угљенисана пшеница, а међу животињским костима примерци припитомљеног говечета, свиње, овце и пса. Највредније остатке чине алатке, земљано посуђе са богатим декором и фигурине од печене земље у облику жене и, ређе, мушкарца.

У Ланишту, на ободу села, пронађени су докази о постојању људских насеља из времена Трибала, на прелазу из гвозденог у бронзано доба.

Античко доба

У последњем миленијуму старе ере, Велика Морава је постала гранична зона у којој су се сретали културни утицаји Грка са југа, Трачана са истока и Илира са запада Балкана. Етно-културна мешања допринела су да се у гвозденом добу развије култура регионализованих одлика на коју су преовлађујуће утицала илирска племена. Пред крај овог раздобља појавили су се Келти у оквиру освајачког похода према грчком светилишту у Делфима (направили су утврђење на врху Јухора), а на прелазу из старе у нову еру Дачани, прастановници данашње Румуније. Преко њих у ове крајеве стижу употреба новца, вештина у изради грнчарије са витлом, многе нове алатке, као и друге високоцивилизацијске тековине. Њихова насеља срећу се махом у Моравској котлини. На прелазу из старе у нову еру, Поморавље је ступило у непосредни додир са античким народима – Грцима и Римљанима.

Додири са Грцима одвијали су се преко трговине којом су се бавили путујући трговци који су трампили скупоцене грчке занатске производе за домаће сировине. У прилог тим везама сведоче и новчићи грчких колонија нађених у неким селима у непосредној близини Јагодине.

Римљани су се појавили као освајачи, привучени природним богатствима ових крајева, надирући преко Балканског полуострва из више праваца. Под римском управом домаћа племена су се први пут нашла у јединственој држави која је снагом оружја наметала своју управу, језик, писмо и друге облике материјалне и духовне културе. Највећи грађевински подухват представљао је пут дуж десне обале Мораве, крај којег су никле станице за размену коња и коначење путника или утврђења са посадама, те су тада постала и прва насеља у близини Јагодине. У исто време, дуж попречних саобраћајница подигнуте су многе тврђаве, попут Петруса код Параћина и низ других познатих као Јеринин град и Белица код Јагодине.

Средњи век

Римско царство се 395. распало се на Западно и Источно римско царство (Византију). У тој подели Поморавље је припало Византији. Током сеобе народа од 3. до 7. века, Поморавље су пустошила, палила и пљачкала варварска племена, нарочито Готи, Хуни, Авари и Словени. Словенска насеља из овог периода евидентирана су на више од двадесетак места.

Након успешно окончаног рата против Византије 1183. године, велики жупан Стефан Немања је избио са војском до Саве и Дунава, омогућујући бројним породицама да се из пренасељених крајева старе Рашке и Зете пребаце у освојене области. Симболичну границу према истоку, односно према освајачким интересима Угара, Бугара и нешто сталнијих од стране Византије представљала је Велика Морава, па дуж њене леве обале ничу феудални поседи, као нека врста истурених крајишника.

На овом делу се јавља Жупа Белица која се у писаним изворима среће као једна од освојених области у рату 1183. године, чије се седиште из првих дана изгледа налазило на Јагодинском пољу. Према подацима из литературе, властелинско утврђење се налазило на Ђурђевом брду, заједно са некрополом, судећи по повременом налажењу скелетних делова и керамичких фрагмената. Утврђење је никло захваљујући стратешким вредностима места и грађевинском материјалу срушеног римског каштела, док је касније и само послужило да Турци лако дођу до материјала за своје објекте.

Цивилно насеље је засновано са једне и друге стране Белице, силазећи низводно, у потрази за бољим земљиштем. Сеоце засновано на овом месту имало је и мањи трг, са црквом и некрополом која се, судећи по писаним подацима и археолошком материјалу, налазила на месту где је сада тзв. Стара општина у ширем центру Јагодине (данас дописништво Радио-телевизије Србије). О имену овдашњег властелина и жупана Белице такође се мало зна. У народним песмама се помиње јагодински војвода Јакша, чији су синови, Петар и Марко, историјске личности, јер се често помињу у бојевима с Турцима почетком 15. века, али већ као избеглице у Угарској.

Пољопривредом се бавио највећи део становништва Јагодине и околине. Гајене су све врсте житарица које су биле познате у средњовековној Србији (пшеница, јечам, просо, овас). Познато је било и шареничко вино. То вино је названо по брду Шаренику више села Лозовика удаљеног 15-20 km од Јагодине. Гајен је лан у околини Јагодине, о томе говори топонимија (село Ланиште). Гајила се и свилена буба, традиција гајена задржала се у Белици до 20. века. Производио се и мед.

Први сачувани писани документ у коме се спомиње име Јагодине-Јагодна (Јагодина по легендама од биљке јагоде или по девојци Јагоди), представља разрешница коју је дворска канцеларија деспота Стефана Лазаравића дала Дубровчанину Живулину Станишићу када му је престала царинска служба у Србији. Разрешница му је написана 15. јула 1399. године у Јагодини. Овај документ сведочи да је на месту данашње Јагодине постојало, за то време развијено насељено место. Сама чињеница да је могла да прими државне службе говори да је Јагодина тада имала већи значај од обичног насеља поред главног пута.

У Јагодини је издат на великом државном сабору још један документ деспота Стефана Лазаревића 1411. године, па је извесно да је Стефан тада пролазио и задржавао се на путу према Манасији коју је градио на десној обали Ресаве. Османлије освајају манастир Манасију 10. маја 1458. године, Јагодина убрзо после тога пада под туђинску власт.

Турска владавина

Увођењем турске управе у покореној Србији, током XV и XVI века, почела су да ничу њихова насеља, позната као паланке. Оне су обично, имале оштро издвојен исламски комплекс, са утврђењем и џамијом у средишту, док је раја живела на периферији или на сеоским спахилуцима.

Турци током 15. и 16. века на темељима срушеног српског средњовековног сеоцета Јагодине, подижу своју паланку, коју страни путници у дневницима називају Јадунум, Еперис или Јасинце, све док се 1568. године, судећи по до сада познатим изворима није усталило име Јагодина. По Дефтеру Смедеревског санџака из 1476. године село Јагодина има 101 кућу и 4 удовице и била је у оквиру тимара Милоша Белмужевића. Приход је износио 8.533 акче. Следећим пописом из 1516. године види се пад становника. Јагодина тада има 98 кућа раје, 26 неожењених и 2 удовице.^[2] Јагодина средином 16. века постаје тимар Дервиш-бег Јахјапашића. Гради се велика џамија 1555. године (на простору преко пута старог Јухора). Нешто касније саграђена је и друга џамија (око простора данашњег Суда). Јагодина је имала и 2 караван-сараја и амам (јавно купатило). У Јагодини је по заповести Дервиш-бега, неки немачки сајџија изградио и сахат-кулу, што је у оно време била реткост и у Турској. 1553-1557 путници је називају лепом паланком са 4 караван сараја и 2 џамије. У њој је живело више спахија и турских војника, а мање Срба хришћана. Имала је и турску школу. Цела долина Мораве је тада била под шумом. Цариградским друмом пут од Јагодине до Београда трајао је 4 дана.

Путници који су овуда пролазили оставили су прве записе о насељу тек у XVI веку. Од свих сачуваних записа најинтересантније су белешке печујског владике Антона Бранчића, који је овуда прошао у два маха. Према првом дневнику из 1553. овај знаменити путник даје податке о Јагодни, док у другом, из 1568. године, писари из његове свите наводе да се место зове Јагодина. Према до сада познатим изворима ова година има значајну календарску вредност за град, јер из ње потиче његово друго име.

У другим приликама путници ће бележити час једно, час друго име, што је зависило од њихове народности и језичке снаге да осете његову праву звучност. Не може се, међутим, пренебрегнути моћ традиције, према којој многи Левчани и данас најрадије кажу „да средом иду на пијацу у Јагодну“, иако их од времена, док се ово име користило, деле векови.

Јагодина се као турско насеље у почетку споро развијало. Са статусом паланке помиње се 1620. године, као мања станица на Цариградском друму. Године 1660. путописац Евлија Челебија наводи да варош има 1500 кућа и да целокупно живље чине исламизовани хришћани. Средином 17. века Јагодина добија и безистан.

После аустријско-турског рата 1716—1718. Јагодина постаје седиште Јагодинског дистрикта. Према аустријском попису из 1721. Јагодина је имала 162 породице. После новог аустријско-турског рата 1737—1739. Србија се враћа под османску власт.

Борбе против Турака

Са Кочином крајином од 1788. до 1791. године почињу ослободилачки ратови српског народа против Турака, а окончавају се Првим и Другим српским устанком од 1804. до 1815. године. У устаничким биткама које су вођене за и око Јагодине, насеље је паљено и рушено у више махова. Према записима савременика, најтежу катастрофу место је доживело 1813. године у току турске одмазде, када је изгорело „да се парче дрвета није могло наћи“.

Две најважније битке на самом почетку Првог српског устанка одиграле су се у Јагодини. У њој се био утврдио један од дахија Кучук Алија са вођом крџалија Алијом Гушанцем. У првој бици Карађорђе је претрпео неуспех, а у другој је победио Турке и ослободио Јагодину.

У току Првог српског устанка, Јагодина је делимично попаљена. За време борби повремено се расељавало варошко становништво. Највише су страдали становници српске махале, приликом одмазде 1813. године. Исте године српске старешине су израдиле ратни план против Турака.

По склапању мира 1815. године, Јагодина је до Хатишерифа 1830. године нахија са кнежевинама Левач и Темнић и са 140 села. После Хатишерифа 1833. године у Јагодини је седиште Расинског сердарства у које улазе Расина, Темнић, Левач и Белица. То је допринело развоју насеља са зградама Начелства и Магистрата. Са изградњом железнице 1884. године и подизањем нове цркве 1901. године, центар се премешта на садашње место.

После Другог српског устанка, Јагодина се демографски мења, пошто се турско становништво исељава и тако смањује број градских житеља. Но и поред тога, Јагодина се привредно стабилизује и постепено развија као погранична варош (до 1833.) тадашње Милошеве Србије. Захваљујући томе постаје занатско-трговачки центар Јагодинске нахије.

На првом попису 1818. године, Јагодина је имала 276 домова са 494 харачких глава. Последња турска породица иселила се 1832. године. Већ 1837. године Јагодина је имала 5.220 житеља, док је цела Србија имала 41.374 варошких становника. 1866. у Јагодини је живело 4.429 становника који су се бавили пољопривредом, трговином и занатством. 1876. године било је 91,88 % земљорадника. Неколико епидемија куге и неки други разлози изазвали су застој, па је 1900. године имала 4.765, а 1931. године 6.950 становника.

Бржи развој Јагодине у 19. веку, нарочито педесетих година карактеришу оснивање првог индустријског објекта у Србији – фабрике стакла, као и почетак рада пиваре. Почетак 20. века Јагодина је дочекала са бројним индустријским предузећима, занатским и трговинским радњама. После Првог светског рата наставља се даљи развој Јагодине у важни привредни и културни центар Србије.

Први светски рат и међуратни период

Војни обвезници из Јагодине и околине углавном су били распоређени у састав 15. пука Тимочке дивизије (Стеван Синђелић). У Јагодини је мобилисано 773 обвезника а у Јагодинском срезу укупно је мобилисано 5895 војних обвезника. Овај пук је учествовао у бици на Церу, Чеврнтији и Колубарској бици на положају Врапчево брдо. После нове офанзиве из октобра 1915. године, борбе се воде у Багрданском теснацу који бране Шумадијска дивизија, трупе одбране Београда и делови Тимочке дивизије.

У Јагодини је формирана већ у септембру резервна војна болница у згради Учитељске школе.

Јагодина је бомбардована 18. октобра 1915. (по старом календару) од стране немачког авиона, погинуло је 7 особа. Да би спречили надирање непријатеља дигнут је у ваздух мост преко Белице. Међутим, 12. пук аустроугарске војске је ушао у град.

Јагодински срез је од 1. априла 1916. припао крушевачкој окружној команди аустругарске окупационе команде. Тада је у формирана команда среза (Berzik comanda), зграда команде налазила се у кући Таушановића (данас Народна библиотека). Непријатељ је спроводио тортуру и вешао недужне људе. Спомен на династију Карађорђевић је брисан а имена улица су мењана.

Јагодина је ослобођена 25. октобра 1918. године и том приликом је на улазу у погинуо поднаредник Љубомир Митровић, познатији као поднаредник Љуба. Данас једна улица носи његово име.

У спомен борцима из Првог светског рата подигнута су три споменика:^[3]

• у порти Старе цркве, откривен 27. маја 1927. године
• крајпуташ у улици Јованче Мицића, посвећен Живојину Глигоријевићу
• велелепни споменик у центру града подигнут прилозима грађана у периоду 1921—1931. године.

Други светски рат

Са почетком Априлског рата према Београду напредује немачка Прва оклопна група из правца Бугарске. Њена претходница била је 10. оклопна дивизија, која се 10. априла нашла пред Јагодином. Бранећи град погинуо је 21 војник, 19 грађана Јагодине и 4 грађана околних места.^[4]

Белички срез дошао је под команду Фелдкомандатуре у Нишу и Крајскоманде у Крушевцу. У Јагодини се налазила месна команда (Ортскоманда). Дана 31. децембар 1941. године Србија је подељена на 14 округа. Јагодина је постала седиште Округа моравског 22. јануара 1942. године. Жандарми су остали на својим местима а након оснивања владе генерала Милана Недића појављују се војне формације. У Јагодини бива стациониран Други одред оружане силе. Добровољци Димитрија Љотића долазе у Јагодину током октобра и новембра. Четници Драже Михаиловића формирају Јагодински четнички одред док партизани формирају Беличку чету 23. јула 1941. године. Поред снага Владе Милана Недића и немачких окупационих трупа у Јагодину јануара 1942. године пристиже и бугарски батаљон са задатком да штити пругу од Гиља до Ланишта.

Пре Другог светског рата североисточно од Јагодине налазио се аеродром „Јошје”. Ту је деловао месни одбор Краљевског југословенског аероклуба Наша крила.^[5] После Априлског рата Немци су ту имали своје авионе. У ноћи између 18. и 19. јула 1941. године по директиви ОК КПЈ у Јагодини формирана је диверзантска група од 9 људи чији је задатак био да запале хангар и авионе^[6]. Група је била састављена од комуниста и симпатизера НОП-а. Чинили су је: Раде Солунац, секретар МК КПЈ у Јагодини, Љуба Антић, Живорад Милојевић, Драган Ђорђевић, Милорад Стаматовић Раца, Радомир Ђорђевић, Коста Поповић, Љубиша Крстић Чекрк и Драгомир Радосављевић Ждрпа. Диверзија је успела и том приликом су запаљена 4 авиона и хангар.

Године 1944. четници су направили масакр у коме је у Јагодини убијено 24 особа.

Немачка 7 СС дивизија „Принц Еуген“ бранила је пругу одступницу немачким трупама из Грчке на линији Сталаћ – Лапово. Посебно су били утврђени на висовима око Јагодине и Параћина. Насупрот њих биле су јединице Црвене армије (под командом маршала Толбухина) и јединице Народноослободилачке војске Југославије. Те јединице су напредовале из источне Србије преко Кучаја.

12—13. октобра Немци напустају Параћин без борбе, док су од 11—13. октобра вођене су борбе за Ћуприју која је ослобођена 13. октобра. Немци су срушили пешачки мост, а покушали су да сруше и железнички, али је неко пресекао каблове и на тај начин спречио рушење. Главни и најдужи окршаји за дефинитивно ослобађање Поморавља вођени су око Јагодине. Немци су се овде огорчено бранили недељу дана. Прва линија фронта је најпре била Морава, а затим су се Немци повукли на бедеме железничке пруге. Ту су се борбе између реке и пруге водиле често и прса у прса, а сама железничка станице је више пута прелазила из руке у руку. Немци су имали осматрачнице на црквеном звонику и на силосу, па су имали преглед ситуације, што им је помогло да ефикасније користе артиљерију и тиме да се дуже одрже. Тек по почетку дејствовања совјетских „каћуша“ Немци су напустили град. То се десило у ноћи између 16. и 17. октобра. За собом су минирали све мостове, па и мост на Белици. Истог дана ослобођен је и Рековац и део Левча.

22. септембра 1946. на месту старог споменика подигнут је нови споменик Светозару Марковићу, а град је тог дана добио назив Светозарево.

Светозарево, па од 1992. године поново Јагодина, је израсло у модеран привредни, културни и административни центар Поморавског округа.

Демографија

На првом попису 1818. године, Јагодина је имала 276 домова са 494 харачких глава. Последња турска породица иселила се 1832. године. Већ 1837. године Јагодина је имала 5.220 житеља, док је цела Србија имала 41.374 варошких становника.

Године 1866. у Јагодини је живело 4.429 становника који су се бавили пољопривредом, трговином и занатством. 1876. било је 91,88 % земљорадника.

Неколико епидемија куге и неки други разлози изазвали су застој, па је 1900. године имала 4.765, а 1931. године 6.950 становника. Године 1961. имала је 19.759 становника, а 1971. имала је 27.500 становника.

У Јагодини живи 28809 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,8 година (38,6 код мушкараца и 41,0 код жена). У насељу има 12987 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,74.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Извор: Википедија

Одштампај